U srži ovog zagonetnog, duboko sugestivnog romana, leži teorija da postoji zakon nizova koji povezuje naoko slučajne događaje (koju izlaže stvarni naučnik Pol Kamerer, čiju biografiju je napisao Artur Kestler). Vilhelm Bolt, rudarski inženjer, nakon što za dlaku izbegne pogibiju u rudniku, biva ubeđen da na svetu postoje nepoznati uticaji zaštite. Kao bogati, penzionisani otpadnik koji živi na imanju u norveškoj provinciji, potpuno se posvećuje dokazivanju Kamererove teze sakupljajući priče o sinhronitetu. Dve duge priče smeštene u različito vreme i mesto ilustruju Boltovu pretpostavku. U prvoj, duh utopljenog mornara sa barke koja je potonula u vedroj noći na opasnom moru pohodi upravnika svetionika Sand, Kalea Jakobsona; još više duhova javlja se Kaleovoj ćerki epileptičarki, Josefi. Druga priča dešava se u Rimu 1497, kada bogatog, izgnanog firentinskog trgovca, Lorenca del Vetra, pogođenog retkim oboljenjem kože, isceli stara, nevešto naslikana slika Bogorodice. U pripovedanju Hansen daje prednost pristupu ruskih babuški, gde je jedna priča uklopljena unutar druge. Njegov „serijalizam" je romantičan u najdubljem smislu, alegorije i pripovesti sadrže dubinsku strukturu sveta, dok su matematika i nauka samo promenljiva površina. Zanatsko umeće proze 19. veka i složenost misli 20. veka od ovog romana čine hvale vredno štivo.