Glavni junak, tridesetogodišnji novinar Lazar, odlazi iz države 1991. u jeku priprema za rat, i preko Grčke, Nemačke, Švajcarske i Engleske stiže do Amerike da bi se ponovo vratio u Beograd, sada već terru incognitu, da proživi bedu 1992. i 1993. godine. Ovo je prostorno-vremenski okvir i pozornica za život i priključenija superiornog intelektualca, londonskog školarca, neumornog putnika i poliglote koji govori-misli-piše mešajući jezike, besprekornog znalca literature i istorije, muzike i slikarstva. Lazar je čistokrvni i potpuni hedonista, sposoban da uživa u poeziji i vinu, prozi i hrani, u prirodi i duvanu, arhitekturi i ženama. Oreol ukletog pesnika upotpunjuje srdobolja i melanholijski odmak od stvarnosti. Ovakav svetski, mada u osnovi evropski, junak (koji nema mnogo lepih reči za „novi svet"), otići će iz Jugoslavije, koja je bila njegova rodna zemlja ali i mesto na koje se s putovanja vraćao i na kome se osećao dobro i prolazi kroz zapadni svet, udaljujući se od bezumlja. Ali, kako shvata, ne bez protivljenja, zov Balkana neodoljivo je fatalan. Rasulo koje zatiče utvrđuje duboki rascep u Lazaru, pogoršava njegovu bolest ali donosi i čudni, bolni mir, ili, tačnije, pomirenost sa zadatom sudbinom. Ništa, čak ni ljubavne veze, one van zemlje, od kojih se otrgao, i ona u Beogradu, ne mogu izbrisati ili izmeniti usud. Odjava radio/drame o Krleži i Crnjanskom (potpuno neprimerene, po mišljenju urednika), koju snima, ispostavlja se i kao konačna odjava intelektualca iz kala svakodnevnog trajanja.