U ovoj lirskoj knjizi pesnikinja je radije na strani sna, želje, nemira, pa i privida, nego na strani realnog zbivanja. Njen Neznanac je fiktivna osoba koja postoji kao „radosni blesak trena", oseća se kao dodir, ali se njegove misli ne znaju niti se njegove reči čuju. Neznanac se želi kao što se želi more nagnato prema oblaku. Nemir od satanskog u moru i strah u sebi dolaze u talasima i uglavnom u kriškama noći. U ciklusu Mokro kamenje pesnikinja Neznanca uobličava u „sliku ponora i poroka". Od „života zakačenog za oblak" treba krenuti u čežnju dalekih i romantičnih predmeta, pa i u predele s one strane realnog prostora i vremena.
Pesme objavljivane u „Povelji", „Raški", „Bagdali", „Koracima", kao i nove, neobjavljene pesme čine celovitu pesničku zbirku pod provokativnim naslovom – Uleti u mene kao stvarnost.
(Iz recenzije Miloša Petrovića)